Vanjski i unutarnji svijet konstantno i međusobno utječu jedan na drugoga, međusobno se isprepliću i tjeraju nas, jer smo ljudska bića, da se izrazimo i pokažemo da postojimo, i u prolaznosti vremena ostavimo trag. A sami sebi pokazujemo da je najbolji način na  kojem razmišljamo, razgovaramo i pišemo- materinski jezik. U početku je to bila riječ i učinila nas je odgovornima za sebe i druge.
  Važnost jezika proizlazi iz činjenice da ga pojedinac uči i koristi u zajednici s drugim ljudima i da je to najvažniji instrument za formiranje pojmova. Najbolje možemo izraziti svu tu ljepotu stvarnog svijeta, naše osjećaje i misli na našem materinskom jeziku. Bez njega bi još uvijek živjeli u špiljama i skrivali se od divljih životinja, bojeći se vlastitih sjena.
   Jezik nas je odvojio od ove neslavne sudbine i dao nam hrabrost i moć pokazati tko smo, što smo i što se može očekivati ​​od nas. A pokazali smo mnogo i lijepog i ružanog. Od umjetnosti i znanosti, do ratova i razaranja, a sve misleći kroz nečiji materinski jezik.
   Vjerojatno većina ljudi u svijetu danas bez teškoća određuje svoj materinski jezik, ali vrlo malo ljudi razmišlja o tome koje kriterije primjenjuje kada za neki jezik kaže da je baš to njegov materinski jezik.
   Laički, materinski jezik bi bio onaj jezik koji dijete prvo nauči ili jezik koji dijete najbolje zna, najbolje koristi, jezik s kojim se osoba identificira i kojim govori bez razmišljanja kako se kaže riječ koja treba da se upotrijebi u određenoj situaciji. Nerijetko bi njegov slobodni prijevod glasio ovako,
- Moj materinski jezik je jezik kojim govori moja majka, ali ne mora to biti baš majka, već bilo koja osoba koja mi je pjevala, tepala, pričala priče i bila uz mene dok sam otkrivala svijet i još ništa pretjerano učeno nisam znala. A poslije su to bile tete u vrtiću, učitelji, profesori, knjige, filmovi, moji prijatelji i svi oni koje sam razumjela bez da sam morala istraživati ​​što su to htjeli da mi kažu. 

   Kriteriji za utvrđivanje materinskog jezika kažu da je materinski jezik- jezik na kojem mislimo, sanjamo i brojimo.

 Pošto sve te lijepe stvarčice možemo samo zahvaljujući tom prvom jeziku koji smo upili u sebe nakon puno pokušaja i pogrešaka, mi lijepo promatramo svijet i dalje učimo druge jezike baš preko tog, nama najdražeg i najrazumljivijeg jezika koji nas veže uz sve ono prvo što smo doživjeli kada smo došli na svijet okruženi pozornošću i ljubavlju. Pa tim jezikom su nam mame i tate, bake i djedovi pričali priče i polako nas uvodili u ono što smo danas, iako i drugi jezici kasnije mogu za nekoga postati isto tako važni ili još možda i važniji.
  Ali ovaj prvi, materinski jezik je onaj kojeg posebno trebamo njegovati, cijeniti i voljeti. On nas veže za sve ono od čega potječemo, čak i kad o tome ne razmišljamo, jer razmišljamo na njemu čak i kada lajkamo, sinamo, idemo na ivente, bajdvejamo i govorimo nekom da je kul.

Materinski jezik je neodvojivi dio nas i zato moramo čitati, slušati, gledati i vidjeti, pravilno govoriti i razmišljati baš na njemu, jer na njemu vrijedimo, s njim se rađamo i umiremo. S njim učimo druge jezike, a preko drugih jezika postajemo posve novi, što je već neka druga priča.

Aleksandar Kovačević, prof.

  Вањски и унутрашњи свет константно и међусобно утичу један на другога, међусобно се испреплићу и терају нас, јер смо људска бића, да се изразимо и покажемо да постојимо, и у пролазности времена оставимо траг. А сами себи показујемо да је најбољи начин на  којем размишљамо, разговарамо и пишемо- матерински језик. У почетку је то била реч и учинила нас је одговорнима за себе и друге.

  Важност језика произлази из чињенице да га појединац учи и користи у заједници с другим људима и да је то најважнији инструмент за формирање појмова. Најбоље можемо изразити сву ту лепоту стварног света, наше осећаје и мисли на нашем материнском језику. Без њега би још увек живели у шпиљама и скривали се од дивљих животиња, бојећи се властитих сена.

   Језик нас је одвојио од ове неславне судбине и дао нам храброст и моћ показати тко смо, шта смо и шта се може очекивати од нас. А показали смо много и лепог и ружаног. Од уметности и науке, до ратова и разарања, а све мислећи кроз нечији матерински језик.

   Вероватно већина људи у свету данас без тешкоћа одређује свој матерински језик, али врло мало људи размишља о томе које критерије примењује када за неки језик каже да је баш то његов матерински језик.

   Лаички, матерински језик би био онај језик који дете прво научи или језик који дете најбоље зна, најбоље користи, језик с којим се особа идентифицира и којим говори без размишљања како се каже ријеч која треба да се употреби у одређеној ситуацији. Неретко би његов слободни превод гласио овако,

- Мој матерински језик је језик којим говори моја мајка, али не мора то бити баш мајка, већ било која особа која ми је певала, тепала, причала приче и била уз мене док сам откривала свет и још ништа претерано учено нисам знала. А после су то биле тете у вртићу, учитељи, професори, књиге, филмови, моји пријатељи и сви они које сам разумела без да сам морала истраживати што су то хтели да ми кажу.

   Критерији за утврђивање материнског језика кажу да је матерински језик- језик на којем мислимо, сањамо и бројимо.

 Пошто све те лепе стварчице можемо само захваљујући том првом језику који смо упили у себе након пуно покушаја и погрешака, ми лепо проматрамо свет и даље учимо друге језике баш преко тог, нама најдражег и најразумљивијег језика који нас веже уз све оно прво што смо доживели када смо дошли на свет окружени пажњом и љубављу.  Тим језиком су нам маме и тате, баке и дедови причали приче и полако нас уводили у оно што смо данас, иако и други језици касније могу за некога постати исто тако важни или још можда и важнији.

  Али овај први, матерински језик је онај кога посебно требамо неговати, ценити и волети. Он нас веже за све оно од чега потичемо, чак и кад о томе не размишљамо, јер размишљамо на њему чак и када лајкамо, синамо, идемо на ивенте, бајдвејамо и говоримо неком да је кул.

   Матерински језик је неодвојиви дио нас и зато морамо читати, слушати, гледати и видети, правилно говорити и размишљати баш на њему, јер на њему вредимо, с њим се рађамо и умиремо. С њим учимо друге језике, а преко других језика постајемо посве нови, што је већ нека друга прича.

Александар Ковачевић, проф.