Provodilo se i učilo sve u 16, počevši od Desankine Brankovine i stare škole, koju je naša najpoznatija pjesnikinja pohađala, pa do Zlatibora, poznatog turističkog središta čuvenog po čistom zraku, skijalištu, a bogami i skidanju kila.

Tu je i Šarganska osmica s njihovim “Ćirom“, gdje se klackalo u vagonima sa drvenim klupama, kojim se vozilo sasvim ozbiljno od prvog svjetskog rata pa sve do nedavno, a ne kao mi, ovako turistički. Treslo je i lupalo kroz bezbroj tunela i vidikovaca, ljubavni kamen, pravi vlakovođe sa crvenim kapicama, selfiranje i sličkanje, etno glazba u vagonima i cvrkut ptica u šumi. Uglavnom zanimljivo i poučno pa smo svi postali nekako veseli, dobroćudni i raspoloženi. Valjda od te treskavice. Poslije smo posjetili Kusturičin Drvengrad, koji je, ustvari, etnoselo, ali ima ulice nazvane po poznatim piscima, redateljima, slikarima, Maradoni, Đokoviću i Čkalji. Nismo vidjeli Monicu Bellucci, niti Kustu, ali smo osjetili čari planine i zdravog pića. Nije bilo koka-kole niti fante, samo cijeđeni sokovi, čajevi i originalni, seoski, bakini kolači.

Učitelji nisu puno maltretirali, a nismo ni mi njih previše. Sve je teklo, nekako glatko. Mogli smo se dogovoriti. Još kad nas ne bi vukli na sve te obilaske, no i to je dio ekskurzije. Zabava, odgoj i edukacija. Mora se vidjeti mnogo više od plafona hotelske sobe.

Zabavljali smo se, bili razdragani i opijeni od sreće što smo skupa,  družili se, plesali, izbjegavali spavanje, ali bili dobri i pristojni, jer ipak smo mi fina djeca, ma što drugi mislili i govorili o nama.

   Kofera punih oznojenih majica, prepuni doživljaja, sa slikama u očima, vratili smo se u naše Bijelo Brdo nastaviti gdje smo stali, ali u nekoj novoj školi, s možda novim prijateljima do neke nove ekskurzije.

Fotografije

 О својој завршној екскурзији осмаци маштају још од самог почетка школске године. Она је круна целокупног  школовања у основној школи и многима први растанак од родитеља на више дана у друштву  вршњака. Нема маме и тате и њихове контроле, па кад би се још могло без учитеља, где би био крај у маштању и очекивању онога шта ће се догодити. Мала матура је ипак некакав растанак, један од првих у животу који се може упамтити и треба га достојно обележити и запамтити.

      Ученици наше школе на свој „мали матуралац“ путовали су у Јужну Србију, на Тару, међу планине и реке, шуме и долине,  у друштву вршњака из основних школа Источне Славоније, Барање и западног Срема које наставу изводе на српском језику и ћириличном писму.

Беше то једна занимљива гомила различитих матурских мајица и нових, насмејаних лица, која су зрачила због путовања у очекивању „провода живота“, на коме се, ипак,  мора и нешто ново видети и научити.

Проводило се и учило све у 16, почевши од Десанкине Бранковине и старе школе, коју је наша најпознатија песникиња похађала, па до Златибора, познатог туристичког средишта чувеног по чистом ваздуху, скијалишту, а богами и скидању кила.

Беше ту и Шарганска осмица с њиховим“Ћиром“, где се клацкало у вагонима са дрвеним клупама, којим се возило сасвим озбиљно од првог светског рата па све до недавно, а не као ми, овако туристички. Тресло је и лупало кроз безброј тунела и видиковаца, љубавни камен, прави влаковође са црвеним капицама, селфирање и сличкање, етно музика у вагонима и цвркут птица у шуми. Углавном занимљиво и поучно па смо сви постали некако весели, доброћудни и расположени. Ваљда од те трескавице. После смо посетили Кустуричин Дрвенград, који је, уствари, етносело, али има улице назване по познатим писцима, режисерима, сликарима, Марадони, Ђоковићу и Чкаљи. Нисмо видели Моницу Белучи, нити Кусту, али смо осетили чари планине и здравог пића. Није било кока- коле нити фанте, само цеђени сокови, чајеви и оригинални, сеоски, бакини колачи.

Учитељи нису много малтретирали, а нисмо ни ми њих превише. Све је текло, некако глатко. Могли смо се договорити. Још кад нас не би вукли на све те обиласке, но и то је дио екскурзије. Забава, одгој и едукација. Мора се видети много више од плафона хотелске собе.

Забављали смо се, били раздрагани и опијени од среће што смо скупа,  дружили се, плесали, избегавали спавање, али били добри и пристојни, јер ипак смо ми фина деца, ма шта други мислили и говорили о нама.

   Кофера пуних ознојених мајица, препуни доживљаја, са сликама у очима, вратили смо се у наше Бијело Брдо наставити где смо стали, али у некој новој школи, с можда новим другарима до неке нове екскурзије.

Фотографије