Tolerancija je kompromis i duboka svjesnost ljudskih jedinki da nismo svi isti, ali da imamo jednaka ljudska prava, ma kako izgledali i u što vjerovali. Trebamo se međusobno upoznati i shvatiti da je, ipak, ona ljudska suština u nama jednaka i da se međusobnih razlika ne trebamo plašiti.

Znanje i prihvaćanje je najbolji način da se uhvatimo u koštac sa onim što ne razumijemo.

Moramo prvo osvijestiti sebe, da bi bolje shvatili drugog i DRUGE,  koji se po nekim biološkim, političkim, ekonomskim, vjerskim ili bilo kojim drugim svjetonazorom razlikuju od nas ili pak drukčije izgledaju, vole, mole se i misle. Naša sloboda govora i mišljenja mora biti neupitna sve dok ne vrijeđa druge i poštuje stoljećima njegovane dobre običaje i pravedna pravila za sva ljudska bića.

   No, postoji i mnogo toga što se ne smije tolerirati, a to je sve ono negativno što nam zagorčava život, briše nam osmjehe i čini nas tužnima. Nasilju bilo koje vrste ne smijemo dati niti malo prostora da se razmaše, uđe u naše živote te postane dio naše svakodnevice, kao nešto normalno, zbog čega se zbog straha moramo sklanjati ili se praviti da ništa ne vidimo, kao da će tako svaka negativnost nestati sama od sebe.

Kada biti tolerantan, a kada ne, stavovi su koje ćemo učiti cijeli život, i zato stalno trebamo pravilno razmišljati i osjećati, da bi mogli razlikovati kad smo u pravu, a kada ne.

To je svima nama težak, ali izuzetno važan i vrijedan zadatak.

Aleksandar Kovačević, prof.

Fotografije

   Шеснаести новембар се у целом свету обележава као Међународни дан толеранције, дан који нас подсећа да сви треба да будемо оно што јесмо и да исто тако морамо друге пустити да слободно изразе своју посебност.

Овај празник „хармоније различитости“ обележен је и у нашој школи.

   Бити различит и посебан, људско је право и услов да нас свет који нас окружује увек изненади и учини нам живљење занимљивијим, веселијим и шароликијим. Не постоје две исте јединке. Сви смо ми посебни и другачији, али често, ипак, тако слични. Право на изглед који желимо, језик, говор, понашање, верска и друга опредељења, клуб за који навијамо је нешто што нам нико не би смео одузети.

Толеранција је компромис и дубока свесност људских јединки да нисмо сви исти, али да имамо једнака људска права, ма како изгледали и у што веровали. Требамо се међусобно упознати и схватити да је, ипак, она људска суштина у нама једнака и да се међусобних разлика не требамо плашити.

Знање и прихватање је најбољи начин да се ухватимо у коштац са оним што не разумемо.

Морамо прво освестити себе, да би боље схватили другог и ДРУГЕ,  који се по неком биолошком, политичком, економском, верском или било којем другом становишту разликују од нас или пак другачије изгледају, воле, моле се и мисле. Наша слобода говора и мишљења мора бити неупитна све док не вређа друге и поштује вековима неговане добре обичаје и праведна правила за сва људска бића.

   Но, постоји и много тога што се не сме толерисати, а то је све оно негативно што нам загорчава живот, брише нам осмехе и чини нас тужнима. Насиљу било које врсте не смемо дати нити мало простора да се размаше, уђе у наше животе те постане део наше свакодневице, као нешто нормално, због чега се због страха морамо склањати или се правити да ништа не видимо, као да ће тако свака негативност нестати сама од себе.

Када бити толерантан, а када не, ставови су које ћемо учити цели живот, и зато стално требамо правилно размишљати и осећати, да би могли разликовати кад смо у праву, а када не.

То је свима нама тежак, али изузетно важан и вредан задатак.

Александар Ковачевић, проф.

Фотографије