Krenulo se rano ujutro, možda u mislima i prethodnu večer, pjesmom i zadovoljnim licima. Nije to zato što nema danas prave nastave, već zato što ćemo vidjeti nešto novo i zanimljivo i prošetati nove patike brdskim stazama. Ovdje je najveće brdo bundeva, a na nju je opasno stati, mogla bi se mama naljutiti. Nakon oko dva sata vožnje, što je mnogim učenicima često i najzanimljiviji dio puta, stigli smo na planinu Papuk i planinarski dom „Jankovac“.

Možda je autobus zanimljiv zbog gužve, a planina zbog prostranstva. Dobro, nije Papuk kod Jankovca baš neka planina, nema snega na vrhovima, ali ima puno toga zanimljivoga čega kod nas nema. Vodič ili „slavonski rendžer“, čuvar parka i njegov promotor, upoznao nas je s mnogim zanimljivostima kojima planina Papuk obiluje. Kažu da je Slavonija ravna, a ona svoj najviši vrh ima na 953 metra, koliko ima Papuk, najviši vrh Papuka. Cijela planina je dobila ime po svom najvišem vrhu, valjda je to zaslužila. Baš nam se nije previše dalo slušati različite povijesne, geografske i biološke podatke, žuljale su nas noge. Treba vidjeti,a ne samo slušati, ali i treba slušati na što bismo trebali obratiti pažnju, jer bi nam mnoge zanimljive pojave, predmeti, biljke i životinje mogli promaći. Vrijeme je bilo sunčano i toplo, teren travnat i brdovit, stepenast i poprilično kos, tako da smo se dobrano nahodali i zdravo umorili dok smo obišli klasičnu turističku stazu kojom po vodičevim rečima u ovo zadnje vrijeme prolazi podosta ljudi. Obišli smo grob Josipa Jankovića, čovjeka po kojemu je izletište dobilo ime, grob u špilji iz koje se pruža odličan pogled na cijeli njegov nekadašnji posjed, kojega sada mogu koristiti svi ljubitelji prirode i planinarstva. Pomalo uske staze nisu nam bile prepreka da se pentramo, skačemo i uživamo. Vidjeli smo i špilju u kojoj se skrivao hajduk Maksim Bojanić,  Jazavčevu rupu iz koje su od nas jazavci, naravno, pobjegli. Pećinu u kojoj preko zime svoj zimski san spavaju šišmiši, grobove njemačkih staklara koji su svoje kosti ostavili tamo gdje su zarađivali za život i mnoštvo biljnih vrsta, dok su nam se životinjice ipak sklonile s puta. Slap u sedri, „Skakavac“, bio je zadnja točka našeg obilaska. Vodopad koji krije tragičnu ljubavnu priču, mjesto djevojačkog zanosa i društvenih odnosa nekog, sada već davno prošlog doba, podsjetio nas je da su neke ljubavi ipak legendarne, ali i opasne. No, ostaju priče koje volimo slušati.

Prođosmo tako oko tri kilometra puta, kroz šumu, gore-dolje, uzbrdo-nizbrdo, stani-slušaj, osjeti i zabilježi za neke buduće dane. Treba pamtiti boje, zvukove, mirise i prijatelje!

Odosmo onda na ručak,

 igranje na travi i zabavu na svježem zraku.

Upala je koji put lopta u potok,

čula se gitara,

djevojčice i dječaci se pravili važni.

Tako mora i treba biti.

Zaista je lijep taj Jankovac.

Posјetit ćemo ga opet.

Sa školom ili bez nje.

Svejedno.

Fotografije

U понедељак, 2. октобра, ученици виших разреда наше школе посетили су Парк природе Папук. У раним јутарњим часовима упутили смо се аутобусом на спрат према Јанковцу, познатом излетишту на планини Папук, насмејани, срећни и знатижељни да видимо шта нас то чека у славонским брдима.

Кренуло се рано ујутро, можда у мислима и претходно вече, песмом и задовољним лицима. Није то зато што нема данас праве наставе, већ зато што ћемо видети нешто ново и занимљиво, прошетати нове патике брдским стазама. Овде је највеће брдо бундева, а на њу је опасно стати, могла би се мама наљутити. Након око два сата вожње, што је многим ученицима често и најзанимљивији део пута, стигли смо на планину Папук и планинарски дом „Јанковац“.

Можда је аутобус занимљив због гужве, а планина због пространства. Добро, није Папук код Јанковца баш нека планина, нема снега на врховима, али има пуно тога занимљивога што код нас нема. Водич или „славонски ренџер“, чувар парка и његов промотор, упознао нас је са многим занимљивостима којима планина Папук обилује. Кажу да је Славонија равна, а она свој највиши врх има на 953 метра, колико има Папук, највиши врх Папука. Цела планина је добила име по свом највишем врху, валда је то заслужила. Баш нам се није превише дало слушати различите историјске, географске и биолошке податке, жуљале су нас ноге. Треба видети,а не само слушати, али и треба слушати на шта бисмо требали обратити пажњу, јер би нам многе занимљиве појаве, предмети, биљке и животиње могли промаћи. Време је било сунчано и топло, терен травнат и брдовит, степенаст и поприлично кос, тако да смо се добрано находали и здраво уморили док смо обишли класичну туристичку стазу којом по водичевим речима у ово задње време пролази подоста људи. Обишли смо гроб Јосипа Јанковића, човека по коме је излетиште добило име, гроб у шпиљи из које се пружа одличан поглед на цео његов некадашњи посед, кога сада могу користити сви љубитељи природе и планинарства. Помало уске стазе нису нам биле препрека да се пентрамо, скачемо и уживамо. Видели смо и шпиљу у којој се скривао хајдук Максим Бојанић,  Јазавчеву шпиљу из које су од нас јазавци, наравно, побегли, пећину у којој преко зиме свој зимски сан спавају шишмиши, гробове немачких стаклара који су своје кости оставили тамо где су зарађивали за живот и мноштво биљних врста, док су нам се животињице ипак склониле с пута. Слап у седри, „Скакавац“ био је задња тачка нашег обиласка. Водопад који крије трагичну љубавну причу, место девојачког заноса и друштвених односа неког, сад већ давно прошлог доба, подсетио нас је да су неке љубави ипак  легендарне, али и опасне. Остају приче које волимо слушати. Прођосмо тако око три километра пута, кроз шуму, горе-доле, узбрдо-низбрдо, стани-слушај, осети и забележи за неке будуће дане. Треба памтити боје, звукове, мирисе и пријатеље!

Одосмо онда на ручак,

 играње на трави и забаву на свежем ваздуху.

Упала је који пут лопта у поток,

чула се гитара,

девојчице и дечаци се правили важни.

 Тако мора и треба бити.

Заиста је леп тај Јанковац.

Посетићемо га опет.

Са школом или без ње.

Свеједно.

Фотографије

Aleksandar Kovačević, prof.