Osnovna škola Bijelo Brdo

Sutra je dan učitelja, sedim za svojim stolom i pokušavam da napišem pesmu učiteljici koja nas je pozvala na svečani ručak povodom njenog odlaska u penziju. Hej, u penziju, treba te silne godine pretočiti u stihove. Šta je jedna pesma naspram stotine učenika koje je naša Rada naučila čitati, pisati, računati, lepo se ponašati, biti pristojan, vredan i dobar. Rado naša, pa tvoji najstariji učenici sada imaju 47 godina i verovatno neki od njih imaju unuke.

Dan je učitelja, vreme da se malo zamislimo ko smo, šta smo, značimo li ikome išta ili smo samo prolaznici kroz tuđe živote. Jesmo li prolaznici, učiteljice Rado?

   Jedna naša učenica zadnji dan prošloga raspusta napisala mi je dugo pismo.

Kuhalo je u njoj pitanje, sećamo li se mi učitelji učenika koje smo učili, vaspitali i poznavali tolike duge godine njihovog školovanja čak i kada prođe puno vremena i njih u našoj školi više ne bude bilo. Pamtimo li mi te silne generacije učenika koje smo jedno vreme jako dobro poznavali, radovali se i nervirali zbog njih i s njima ili nam svi oni samo izblede i odlepršaju kao duhovi ne ostavivši za sobom skoro pa ništa.

Za njih su to bile duge godine, jedine do sada u školskim klupama. Oni nisu upoznali nikog drugog osim nas. Mi smo bili njihov izvor znanja, uzori, osobe od poverenja, njihovi učitelji koji su im bili nagrada i kazna. Kako koji i kako kome. Šta god mi mislili i osećali i svako od njih je imao svoju priču koju je živeo onako kako je znao, osećao i mogao. Vezali su se uz nas, gledali nas svojim velikim zapitanim očima, radovali se i tugovali, voleli nas, mrzeli, ignorisali, uvažavali, strahovali, radovali se, pričali o nama priče, hteli da budu važni, voljeni, maženi i paženi. Živeli su s nama i mi s njima.

Šta god radili, svesno i nesvesno, mi smo im bili u mislima, naša slika je bila možda i najvažniji deo njihovih života. I oni su bili važan deo našeg. A onda smo ih predali dalje, drugima, da ih tešu i naprave od njih najbolje što se može napraviti prema svom i njihovom znanju i savesti.

Takvi smo mi učitelji, različiti, a uglavnom isti kao i naši učenici, jer su ponekad i oni naši učitelji.

  Sećamo se mi, Vanja, Maja, Gorana, Petara, Stefana, i svih ostalih imena svih mogućih prezimena. Sećamo se mi njih, sećaju se oni nas. Otišli su oni, jednog dana moraćemo i mi.

Samo ćemo se povući u vremena bez nas u nečije sećanje.

Sećaće se dok su živi i Vas učiteljice Rado s puno više radosti i sete nego što možete sami zamisliti.

A sada vesela pesma jer, kao što kaže De De Ha u čuvenom romanu Branka Ćopića, Magareće godine,  „Vreme teče, život je kratak, guska se peće, meni će batak“.

Učiteljica Rada moj je pesnički subjekat.

Dosta je bilo kolege moje drage

Odoh ja u penziju nemam više snage

Vreme brzo teče sa njim nema šale

Došli novi dani za pačiće male

Teško mi je bilo ostaviti školu

Školski dnevnik u zbornici na stolu

Učionu dragu, učenike mile

Al šta da se radi do više je sile

Prođe tako dugih četrdeset leta

Radosnih i srećnih pa nije ni šteta

Sada ću u miru trošit svoje dane

Znam da sam dala što sam mogla i znala

Prijatelji dragi veliko vam hvala

                                             Aleksandar Kovačević, prof.