Osnovna škola Bijelo Brdo

ПРОГРАМ ЗА ЗАДЊИ ДАН ШКОЛЕ

  УВОД:

1. Драги наши осмаци, учитељице и учитељи, родитељи, баке и деке!

Окупили смо се данас како би из наше школе свечано испратили наше осмаке.

Није осмак само кукуруз са осам редова у клипу, нити стара мерна јединица, то су наша деца и ученици, који су полако, али храбро завршили своју основну школу. Ево их, седе ту испред нас пажљиво слушајући шта ћемо ми то о њима извалити, пазећи на сваку нашу изговорену реч. Али не можемо погрешити, као што сами кажу, никад нису погрешили ни они. Озбиљно то мисле, верујте.

Пратимо их, смешкају се, понеки мисле, хвала богу, прошло је, сада ми седимо на овим столицама, нас славе и испраћају, али добро знамо да ће им већ за пар дана недостајати ови ходници па чак и учитељи, ма шта они говорили, јер ови ходници одзвањају и њиховим гласовима и сећају се најбоље баш њихових провала, лупњаве и тутњаве.

Они су од нас сада најдуже овде и полако нам одлазе.

 И нека иду, време је.

Надамо се да су добро искористили своје време, јер оно нам је даровано да га искористимо што боље можемо и идемо даље у непознато сутра.

Како су им протекле ове силне школске године и јесу ли искористили свој дан, рећи ће нам у име целог разреда Урош и Оливера.

2. Бајке нису цајке, већ имају своју поруку, посебно у Бајци о рибару и рибици коју ће нам извести наши петаци да се сви ми подсетимо правих животних вредности, а осмаци сете себе кад су још били мали. И да, не сме се бити похлепан ни лен, но то је из неке друге бајке.
3. Веровали или не и наши осмаци су некада били мали. Ако не верујете, погледајте филм који су нам припремили. Да видите само како време летиииииии!
4. А сада Стихови и руже. Стихови лече, као што руже боцкају, али и миришу. Хајде да видимо ко ће како бити задовољан.

Стихови:

ГОРАН: Градове он главне зна

Баш свих светских држава

Момак стомен, јак и прав

Голман славни Вишеслав – Вишеслав Борић

ОЛИВЕРА: Кад обузме је песма

Тргне лопта, буба, миш

Пробуди се наша Сања

Бјелобрдска  Били Ајлиш - Сања Нешић

ГОРАН: Кад касни у школу и нема књиге на столу

Сигурна прогноза, крива је коза - Марко Бабић

ОЛИВЕРА: Много воли цуре гледат

 утакмицу никад предат

довољно му није девет

увек само Урке десет – Урош Бојанић

ГОРАН: Шаховска је била дама,

није хтела бити сама,

Партији је дошао крај,

Дајте један загрљај – Јована Богдановић – Јована Богдановић

ОЛИВЕРА: Мора да тамо негде

постоји неки дечко фин

Трача се да због њега

Од свог села дражи јој Чепин,  Тена Блажевић

ГОРАН: Кикице на глави носи из ината

Чоколадно млеко украла од брата

Дечкима се она уопште не оптерећује

Већ свом снагом лопту смечује, Сара Павловић

ОЛИВЕРА: Драг јој јако Хери Потер

Још јој дража Хермиона

Да постане чаробницом

Сад сваку ноћ сања Вања, Вања Миросављевић

ГОРАН: Мирна, тиха побуњена

Стално нам је заљубљена

Слатки осмех никад није крила

Вражица је знај Радмила, Радмила Миросављевић

ОЛИВЕРА: Поносно он школом језди

Ко да лети некој звезди

Право има, добио је дар

Царско име Александар, Александар Милић

ГОРАН: Плесати је јако добро знао

Душом својом красио је песме

Нажалост је самог себе крао

Мислио да може и оно што не сме, Петар Бундало

ГОРАН: У разреду је прва офарбала косу

 Наставни је процес страшно мучи

С другарима пројект направила сјајан

Да се вредно и у дворишту учи

Сара Смољанац

ОЛИВЕРА: Ко ракета школом лети

Лупне врата кад се сети

Ретко када има мира

Несташна је баш Индира, Индира Хађа

ОЛИВЕРА:

Је ли лепша црна или можда бела

Да ли криво мисли ил је скроз у праву

Одлучити се могла али није хтела

Ко Сократ је храбро бистрила си главу,

Па је онда најзад добила признање

Од другова својих, учитеља, због свог лика

Била је у праву даје се на знање

Стјудент оф тхе ђенерејшн њезина је слика

 Оливера Рупар

Горан :

Још та прича није готова

Кажемо вам ми

Требаше им чак разредника три

Да их воде, слушају и пазе

Љубе, вичу, нервирају се, мазе

Није било лако признаће и сами

Ко још гушта у толикој галами

Ал је лепо видет срећно лице

Кад се смеше разредник и разреднице

Здравка Никшић, Тихана Марас и Милош Катанић

Оливера:

О профама нећемо, било их је пуно

Нека сами траже своје златно руно

И шта ћемо сада, пробај нешто, писни

Одједанпут само посташе независни

Ипак, за крај, председница разреда и ђак генерације даће задњу реч.

И то би било све за данас, нагодину пратићете нас!

Довиђења!!!!!!!!

 Драги учитељи!

Иако ћемо овај дан провести као једна од ретких или можда и једина генерација која вам није написала стихове, ми бисмо вам се захвалили овим текстом.

Пре свега, ваша ускраћеност стиховима није резултат лењости, већ других, овде ненаведених, али верујте оправданих разлога.

У овај хол смо први пут ушли као несигурни првачићи пре осам година, а данас га напуштамо као нешто већи и поноснији осмаши.

Све ове године смо провели са вама.

 Упозналои смо се кроз лепе и ружне тренутке, учили кроз занимљиве и досадне сате и временом сте нам показали правац нашег будућег пута.

Ми тај пут данас напуштамо, па макар био онај прави или пртени, пронашли смо га заједно.

Пред нама је раскршће кроз које морамо проћи сами, али никако пре него што застанемо и захвалимо се вама, нашим осмогодишњим сувозачима кроз незаборавно путовање основног школовања.

Хвала вам на свему, неки други ће се сада возати с вама, ваш 8. разред.

Мојих осам школских година

(Оливера Рупар)

   Пре више од осам година смо се упознали и већ више од седам се трпимо пет дана недељно, девет месеци годишње, а сада се заувек растајемо.

Задње дане школовања ћемо провести размишљајући само о ономе што ће доћи, а оног прошлог ћемо се сетити тек кад будемо довољно стари да и оно битно заувек заборавимо.

   Године 2014. мојих 13 другара и ја, по први пут улазимо у школу као ученици првог разреда основне.

Упознајемо се с наставницима и самим концептом школовања и ми се, тог дана по први пут у животу, осећамо стварно великима.

Прва година нам је била напорна и тешка, али је и таква пребрзо прошла.

Други разред нас је смањио за једног кад нам се одеселила другарица коју нисмо ни стигли упознати.

Наредне две године у мом сећању остављају повећу рупу, али тврдим да смо тих година још увек били она права деца.

Дане смо проводили дружећи се, а да нисмо ни знали зашто се волимо.

У четвртом разреду нас, сад већ 13 одабраних, одлази на прву вишедневну ексукрзију и то на море.

Тих пет дана је створило безброј слика којих се ваља присећати само у кругу наших двадесет и шест ушију, па они неће бити помињани.

Године 2019. одлазимо у 5. разред где се опет, сад по други пут, осећамо али и изгледамо великима, или макар мање малима.

 Добивамо нове предмете, новог разредника и још много промена које ће нас пратити наредне четири године.

 Опет се мења све, али се овај пут мењамо и ми.

Иако мутно, овог периода се сећам као оног у којем више нисмо гледани као деца.

Почели смо се проналазити и полако постајали личности.

Били смо повезани, али није било као пре.

У шестом разреду одлазимо у Крапину, где смо опет у два дана успели сакупити довољно утисака да одржимо цео школски час предавања о њима.

Супер смо се провели не знајући да нам следи најгори период школовања.

 Те године је почела Корона, и иако верујем да се тог периода радије не би присећали, чини ми се да ја био кључан за наш разред.

Следе две године једне те исте учионице, једног те истог места и једних те истих дана. Није било ни времена ни простора за наше „пубертетисање“ и то се итекако одразило на нас.

Две године смо морали слушати, додуше заслужене жалбе и притужбе на тадашње понашање, али и оне нису „уродиле плодом“.

Тих смо се година највише свађали и то првенствено из досаде.

Памћење ме ту опет не служи и чини ми се сада да се не сећам скоро ничег.

Знам да смо ту већ били старији, или смо барем тако мислили, али се не могу сетити скоро ни једног битног догађаја.

 Након још много магле у пространствима моје главе, стижемо и до осмог разреда.

 У деветом месецу прошле године, пре десет месеци, закуцали смо на врата краја.

Од тада, ми се више не мењамо и дани поново постају обични.

Прошло је много часова, дана и година и сваки од њих нам је донео понешто ново.

Створили смо си неке од последњих успомена заједно и трудимо се направити их још.

   Чудан смо ми разред, пун различитих личности и ставова, увек спреман на расправе и свађе и чешће несложни него сложни.

Много смо пута били лош пример, главна тема у зборници и центар новонасталих проблема.

Знамо да нисмо најбољи, али се ни не трудимо бити. Пуно смо тога успели заједно.

Међу нама се развила нека чудна, веома дубока и далека, али опет постојећа и СТВАРНА ЉУБАВ.

Нисмо још готови и познајемо се довољно дуго да знамо да се још свашта ненаданог може десити, али верујем да смо у једно сигурни. Код год каже да му задњих осам година није било ни мало лепо, тај свесно и пуно лаже!

А сада идемо, прво на екскурзију па у средњу.

                           Мојих осам школских година

                                   (Урош Бојанић)

     Већ је прошло осам година, а као да сам јуче кренуо у први разред.

Знате, није то мала ствар, јер након осам година десиће се велика промена, а то је средња школа.

    Када се приближавало моје прво школовање, већ се онда видело да не волим школу kао и већина данашње деце.

Био је и дошао тај први школски, свечани дан.

Тамо сам упознао неке нове људе и пријатеље за које до тада нисам знао.

И све је мени првих дана било чудно и неуобичајно, јер више сам познавао децу која су ишла у старије разреде, него данашње пријатеље из разреда.

Учитељи као учитељи у почетку су ми били добри, јер су допустили неке ствари које данас не би, јер сте мали и још ништа не знате.

Мени је учитељица била Здравка Никшић која нас је научила како се пишу слова и рачуна до сто, што је било сасвим довољно за наше мале мозгове.

 Прошао је и први разред, а ја сам се већ навикао на школу и био опуштенији.

Други и трећи разред су ми били некако исти, јер то је што се каже, ни почетак ни крај.

И онда четврти разред и већ ми је у глави било :„Па нагодину ће све бити другачије!“ и баш сви смо и сами знали да ништа неће бити исто.

Дошао је и крај тог „задњег“ четвртог разреда и за мене је то било баш добро, а за неке боже сачувај.

Било им је у глави, јоој растајемо се од наставнице, како ћемо јадни, шта ћемо сад,  и тако.

А мени је било супер, јер сам био схватио да ми је премало једна и да искрено, наставници имају фаворите па бих некоме можда то могао бити и ја.

Али и то  смо прошли и сви смо ушли у неке нове воде.

По мени бољег разредника нисмо могли добити, а то је био Милош Катанић, свима нама јако добар и драг.

У  петом разреду мој разред се понашао врло добро, а то је било свим учитељима кључно.

Јер је боље имати двојку и бити добар, него имати пет и бити немиран, некултуран и злочест.

Пребродили смо још једну препреку и дошли у шести резред, мени за памћење.

Ту смо у разреду већ почели да радимо неке ситне глупости, али није то било толико страшно или за не поднети.

Те године, мислим да сам био лошији него у било ком другом разреду.

Добро, дошла је онлајн настава и то је била новина свима нама.

Али нећу се извлачити, свакако сам и свакако би био лош. Прошао сам с тројком, али прошла је и та несрећна година.

Дошао је седми разред, мени јако јако драг. Онлајн настава се јако смањила и ми смо лепо лудовали у свом разреду историје и географије.

У том разреду постао сам пуно опуштенији као и моји пријатељи. Било је баш некако добро.

Морам признати, не због школе већ због пријатеља.

Искрен да будем, јако сам био задовољан и са својим учењем, јер ја нисам баш за учење и то сви добро знају.

Било ми је и мало лоше, јер је била и корона и било је мало онлајн, мало обична школа, али са баш престрогим мерама, што се баш никоме није свиђало.

Прошло је и то некако.

И осми разред, последњи у овој школи.

Већина се ученика труди да има што боље оцене у својој последњој години школовања у основној школи, а ја, искрено, учим као и пре, јер нисам ја човек створен да будем неки супер ученик.

Циљ ми је да завршим добро и на леп начин. А сад да ли ће то бити тројка или четворка битно је, а можда и није.

Сви нам говоре средња школа, већ ми се то попело на главу.

И ево, нема више. Лепо ћемо се растати, идемо на екскурзију, имаћемо завршу прославу и крај.

   Прошло је осам година од када сам угледао учитељицу Здравку.

Неко би рекао то је пуно, али на крају, прође то врло брзо.