Osnovna škola Bijelo Brdo

Vanjski i unutarnji svijet konstantno i međusobno utječu jedan na drugoga, međusobno se isprepliću i tjeraju nas, jer smo ljudska bića, da se izrazimo i pokažemo da postojimo, i u prolaznosti vremena ostavimo trag. A sami sebi pokazujemo da je najbolji jezik kojim razmišljamo, razgovaramo i pišemo. U početku je to bila riječ i učinila nas je odgovornim za sebe i druge.
   

Važnost jezika proizlazi iz činjenice da ga pojedinac uči i koristi u zajednici s drugim ljudima i da je to najvažniji instrument za formiranje pojmova. I najbolje možemo izraziti svu tu ljepotu stvarnog svijeta, naše osjećaje i misli na našem materinskom jeziku. Bez njega bi još uvijek živjeli u špiljama i skrivali se od divljih životinja, bojeći se vlastitih sjena.
   Jezik nas je odvojio od ove neslavne sudbine i dao nam hrabrosti i moći pokazati tko smo, što smo i što se može očekivati ​​od nas. I pokazali smo mnogo i lijepog i ružanog. Od umjetnosti i znanosti, do ratova i razaranja, a sve kroz nečiji materinski jezik.
   Vjerojatno većina ljudi u svijetu danas bez teškoća određuje svoj materinji jezik, ali vrlo malo ljudi razmišlja o tome koje kriterije primjenjuje kada za neki jezik kaže da je to njegov materinji jezik.
   Laički, materinji jezik bi bio onaj jezik koji dijete prvo nauči ili jezik koji dijete najbolje zna, najbolje koristi, jezik s kojim se osoba identificira i kojim govori bez razmišljanja kako se kaže riječ koja treba da se upotrijebi u određenoj situaciji. Nerijetko bi njegov slobodni prijevod glasio ovako,
- Moj materinji jezik je jezik kojim govori moja majka, ali ne mora to biti baš majka, već bilo koja osoba koja mi je pjevala, tepala, pričala priče i bila uz mene kad i dok sam otkrivala svijet i još ništa pretjerano učeno nisam znala. A poslije su to bile tete u vrtiću, učitelji, profesori, knjige, filmovi, moji prijatelji i svi oni koje sam razumjela bez da sam morala istraživati ​​što su to htjeli mi kažu.
 

Kriteriji za utvrđivanje materinjeg jezika kažu da je materinski jezik- jezik na kojem mislimo, sanjamo i brojimo.
   Pošto sve te lijepe stvarčice možemo samo zahvaljujući tom prvom jeziku koji smo upili u sebe nakon puno pokušaja i pogrešaka, mi lijepo promatramo svijet i dalje učimo druge jezike baš preko tog, nama najdražeg i najrazumljivijeg jezika koji nas veže uz sve ono prvo što smo doživjeli kada smo došli na svijet okruženi pozornošću i ljubavlju. Pa tim jezikom su nam mame i tate, bake i djedovi pričali priče i polako nas uvodili u ono što smo danas, iako i drugi jezici kasnije mogu za nekoga postati isto tako važni ili još možda i važniji.
  Ali ovaj prvi, materinski jezik je onaj kojeg posebno trebamo njegovati, cijeniti i voljeti. On nas veže za sve ono od čega potječemo, čak i kad o tome ne razmišljamo, jer razmišljamo na njemu čak i kada lajkamo, sinamo, idemo na ivente, bajdvejamo i govorimo nekom da je cool.
   

Materinji jezik je neodvojivi dio nas i zato moramo čitati, slušati, gledati i vidjeti, pravilno govoriti i razmišljati baš na njemu, jer na njemu vrijedimo, s njim se rađamo i umiremo. S njim učimo druge jezike, a preko drugih jezika postajemo posve novi, što je već neka druga priča.

Aleksandar Kovačević, prof.

 

 

 

Шта је уопште језик и шта он значи за нас? 

Како га користимо и какав би био живот без њега? 

   Језик је систем знакова помоћу којега појединац описује вањски, реални свет који га окружује, свој унутарњи свет мисли и осећаја, као и њихов међусобни однос, баш онако, како га сам види и прима са својих пет најважнијих људских чула  и оним средствима које као људско биће, мало или велико, има . 

  Вањски и унутарњи свет константно међусобно утичу један на другога, међусобно се испреплићу и терају нас, јер смо људска бића, да се изразимо и покажемо да постојимо, и у пролазности времена да оставимо траг.  А показати себе можемо најбоље језиком којим мислимо, говоримо и пишемо. У почетку беше реч и баш она учини нас одговорнима за себе и друге.

 

 Важност језика произлази из чињенице да га појединац учи и користи у заједници с другим људима, те да је он најважнији инструмент за формирање појмова. А сву ту лепоту реалног света, наших осећања и мисли можемо најбоље изразити својим матерњим језиком. Без њега би још увек живели у пећинама и скривали се од дивљих животиња плашећи се властите сенке.

   Језик нас је одвојио од те неславне судбине и дао нам храброст и моћ да покажемо ко смо, какви смо и шта се од нас може очекивати. А показали смо много и лепог и ружног. Од уметности и науке, до ратова и разарања, и све то кроз нечији матерњи језик.

   Вероватно већина људи у свету данас без тешкоћа одређује свој матерњи језик, али врло мало људи размишља о томе које критеријуме примењује када за неки језик каже да је то његов матерњи језик.

   Лаички, матерњи језик би био онај језик који дете прво научи или језик који дете најбоље зна, најбоље користи, језик с којим се особа идентификује и којим говори без размишљања како се каже реч која треба да се употреби у одређеној ситуацији. Неретко би његов слободни превод гласио и овако,

- Мој матерњи језик је језик којим говори моја мајка, али не мора то бити баш мајка, већ било која особа која ми је певала, тепала, причала приче и била уз мене кад и док сам откривала свет и још ништа претерано учено нисам знала. А после су то биле тете у вртићу, учитељи, професори, књиге, филмови, моји другови и сви они које сам разумела без да сам морала истраживати шта су то хтели да ми кажу.

 

Критерији одређења матерњег језика кажу да је материњи језик – језик на којем мислимо, сањамо и рачунамо. 

   Пошто све те лепе стварчице можемо само захваљујући том првом језику који смо упили у себе након пуно покушаја и погрешака, ми лепо проматрамо свет и даље учимо друге језике баш преко тог, нама најдражег и најразумљивијег језика који нас веже уз све оно прво што смо доживели кад смо дошли на свет окружени пажњом и љубављу. Па тим језиком су нам маме и тате, баке и дедови причали приче и полако нас уводили у оно што смо данас, иако и други језици касније могу за некога постати исто тако важни или још можда и важнији.

  Но, тај први, матерњи језик је онај који нарочито морамо неговати, ценити и љубити. Он нас веже за све оно од чега потичемо, чак и кад о томе не размишљамо, јер размишљамо на њему чак и када лајкамо, синамо, идемо на ивенте, бајдвејамо и говоримо неком да је кул.

   

Матерњи језик је неодвојиви део нас и зато морамо читати, слушати, гледати и видети, правилно говорити и размишљати баш на њему, јер на њему вредимо, с њим се рађамо и умиремо. Помоћу њега учимо и друге језике, а кроз друге језике постајемо неко сасвим нови што је већ, нека друга прича.

 

Александар Ковачевић, проф.