Osnovna škola Bijelo Brdo

Prohladno i kišovito jutro nije pokvarilo uzbuđenje i radost puta na četiri kotača u društvu i zabavi, jer ekskurzije su uvijek radost i najbolji način da se upoznaju novi krajevi i ljudi. Upoznavanje grada započelo je već na njegovim ulicama, mostovima i rijekama, preko kojih i kroz koje smo prolazili promatrajući disanje grada koji se budi. Neobično je i veličanstveno vidjeti buđenje jednog milijunskog grada, toliko različitog od našeg malog, uspavanog sela. Posjetili smo prvo Hram Svetog Save na Vračaru, najveći pravoslavni hram na Balkanu, podignut na mjestu na kojem je Kodža Sinan-paša 1594. godine spalio mošti Svetog Save, osnivača Srpske pravoslavne crkve.

Ideja za dizanje hrama potječe još iz 1895. godine i izgleda da će nakon balkanskih, dva svjetska i još ponekog nesretnog rata, Hram biti konačno dovršen, te će se u njemu na liturgijama moći okupiti do 10 tisuća vjernika. Ispod Hrama, nalazi se Crkva Svetog cara Lazara, gotovo potpuno dovršena i ukrašena, u kojoj će se pokapati patrijarsi Srpske pravoslavne crkve, koju smo sa zadovoljstvom obišli, diveći se sjaju i umjetničkoj imaginaciji, izraženoj kroz pozlaćene mozaike. Upoznavanje grada nastavili smo obilaskom beogradskih znamenitosti autobusom u pratnji vodiča koji nas je upoznao sa svim važnijim mjestima i obilježjima grada te njegovom poviješću. Šteta što zbog vremena nismo mogli ići, pravim, turističkim, otvorenim autobusom kako je planirano, no i ovako se mogao, barem malo, osjetiti ritam grada i njegovu veličinu.

Za prazne stomake našli smo rješenje u McDonald'su, i to onom prvom na Balkanu, otvorenom još davne 1983. godine na beogradskim Terazijama, poslije čega smo se prošetali Knez Mihajlovom, središnjom i najpoznatijom beogradskom ulicom. Šteta što nismo mogli navečer, jer bi tada i uličnih svirača i svakakve zabave bilo više.

Na Sajam knjiga došli smo već pomalo umorni, ali i nabrušeni da vidimo to "svjetsko čudo" o kome su nam pričali. Hvala Bogu da je bila samo srijeda, a ne subota kad je gužva nesnosna, jer ponekad je nama, nenaviklim na toliko mnoštvo ljudi, teško i zamisliti da postoje mjesta na kojima se ne vidi pola metra ispred sebe od mnogobrojnih glava i ljudskih tijela pa se u svemu tome vrlo lako može izgubiti. No, nismo se izgubili. Svi učenici su ispoštovali dana upute i našli se još i prije zadanog vremena na dogovorenom mjestu. Mnoštvo knjiga, štandova i prolaza, nije nas zbunilo, već nas dobro zabavilo i pokazalo koliko su ljudsko znanje i imaginacija, ustvari veliki, koliko mnoštvo tekstova i nepročitanih stranica na ovom djeliću zemaljske kugle postoji i kako se moramo truditi da barem započnemo s avanturom istraživanja svijeta oko nas.

Veseli i zadovoljni, u ranim večernjim satima, napustili smo Beograd i uputili se prema našoj, slavonskoj ravnici obogaćeni za jedno prelijepo iskustvo. Možda su neki učenici u autobusu bili previše euforični i pretjerano razigrani, ali i to je dio odrastanja i učenja pa se nadam da su lekciju naučili.

Aleksandar Kovačević, prof.

Fotografije

У среду, 26. октобра, ученици виших разреда наше школе, са својим разредницима и учитељима, посетили су главни град Републике Србије, Београд. Главни разлог за путовање била је посета београдском сајму књига на којему, до сада, ни један од наших ученика није био.

Прохладно и кишовито јутро није покварило узбуђење и радост пута на четири котача у друштву и забави, јер екскурзије су увек радост и најбољи начин да се упознају нови крајеви и људи. Упознавање града започело је већ на његовим улицама, мостовима и рекама, преко којих и кроз које смо пролазили проматрајући дисање града који се буди. Необично је и величанствено видети буђење једног милионског града, толико различитог од нашег малог, успаваног села. Посетили смо прво Храм Светог Саве на Врачару, највећи православни храм на Балкану, подигнут на месту на којем је Коџа Синан-паша 1594. године спалио мошти Светог Саве, оснивача Српске православне цркве.

Идеја за дизање храма потиче још из 1895. године и изгледа да ће након балканских, два светска и још понеког несретног рата, Храм бити коначно довршен, те ће се у њему на литургијама моћи окупити до 10 хиљада верника. Испод Храма, налази се Црква Светог цара Лазара, готово потпуно довршена и украшена, у којој ће се сахрањивати патријарси Српске православне цркве, коју смо са задовољством обишли, дивећи се сјају и уметничкој имагинацији, израженој кроз позлаћене мозаике. Упознавање града наставили смо обиласком београдских знаменитости аутобусом у пратњи водича који нас је упознао са свим важнијим местима и обиљежјима града те његовом историјом. Штета што због времена нисмо могли ићи, правим, туристичким, отвореним аутобусом како је планирано, но и овако се могао, барем мало, осетити ритам града и његову величину.

За празне стомаке нашли смо решење у Мекдоналдсу, и то оном првом на Балкану, отвореном још давне 1983. године на београдским Теразијама, после чега смо се прошетали Кнез Михајловом, средишњом и најпознатијом београдском улицом. Штета што нисмо могли увече, јер би тада и уличних свирача и свакакве забаве било више.

На Сајам књига дошли смо већ помало уморни, али и набрушени да видимо то „светско чудо“ о коме су нам причали. Хвала Богу да је била само среда, а не субота кад је гужва несносна, јер понекад је нама, ненавиклим на толико мноштво људи, тешко и замислити да постоје места на којима се не види пола метра испред себе од многобројних глава и људских тела па се у свему томе веома лако може да изгуби. Но, нисмо се изгубили. Сви ученици су испоштовали дана упутства и нашли се још и пре заданог времена на договореном месту. Мноштво књига, штандова и пролаза, није нас збунило, већ нас добро забавило и показало, колико су људско знање и имагинација, уствари велики, колико мноштво текстова и непрочитаних страница на овом делићу земаљске кугле постоји и како се морамо трудити да барем започнемо са авантуром истраживања света око нас.

Весели и задовољни, у раним вечерњим часовима, напустили смо Београд и упутили се према нашој, славонској равници обогаћени за једно прелепо искуство. Можда су неки ученици у аутобусу били превише еуфорични и претерано разиграни, али и то је део одрастања и учења па се надам да су лекцију научили.

Александар Ковачевић, проф.

Фотографије